Najlepse pesme/Milutin Bojic/ Plava Grobnica

M I L U T I N B O J I Ć (Beograd, 19.05.1892 — Solun, 8.11.1917) Bojić, Milutin, književnik, prevodilac Otac Jovan, rodom iz Srema, regrutovan u austrijsku vojsku u doba bosansko-hercegovačkog ustanka, prebegao je u Beograd, tu se nastanio i radio kao zanatlija. Majka Sofija, rođena Bogojević, bila je domaćica. Imali su još dva sina i dve ćerke. U Beogradu je Milutin pohađao prvo terazijsku osnovnu školu, potom Drugu beogradsku gimnaziju (1902—1905) gde je maturirao sa odličnim uspehom i bio oslobođen polaganja završnog ispita. Zatim se upisao na studije metafizičko-pedagoške grupe predmeta na Filozofskom fakultetu, na kojem će apsolvirati 1914. Prve literarne radove počeo je da piše još kao gimnazista. Dramska trilogija Despotova kruna, koja je sačuvana u rukopisu, datira iz 1907, kada je bio učenik šestog razreda gimnazije. Sam se obrazovao učeći strane jezike i čitajući dela svetske književnosti — kako klasike tako i savremenu produkciju — Bibliju, Igoa, Ničea, Bodlera, Rostana, Tolstoja, Mereškovskog, Čehova, Ibzena, Vajlda, Frojda i druge. Oduševljavao se pozorišnom umetnošću, pa je kao redovni saradnik različitih listova i časopisa napisao mnoge književne i pozorišne recenzije (Dnevni list, 1910—1912; Nova iskra, 1911; Pijemont, 1911—1914). Za vreme balkanskih ratova putovao je u oslobođene južne krajeve, pisao putopisne beleške, epigrame, književne i pozorišne recenzije i istorijsku dramu Kraljeva jesen (Srpski književni glasnik, 1912), koja je 1913. izvedena u Narodnom pozorištu u Beogradu. Skerlić je pozdravio njegovo pojavljivanje u srpskoj književnosti, a kad mu je 1914. izašla prva zbirka pesama Pesme, predstavio je (neposredno pred svoju smrt) pohvalnom kritikom u Srpskom književnom glasniku. Kao glava porodice (otac mu je umro 1911) po austrijskoj objavi rata 1914. seli porodicu u Aranđelovac, pa zatim u Niš, gde obavlja dužnost cenzora vojne pošte, uređuje dnevni list Glasnik u kojem objavljuje veliki broj svojih članaka. U Nišu je nastao i ep Kain. U februaru 1915. umire mu i majka, a u oktobru i novembru sa mlađim bratom povlači se preko Crne Gore i Albanije na Krf. Ovaj "hod po mukama" srpske vojske i izbeglica, koji je i sam jedva preživeo, opisao je u potresnom članku Srbija u izbeglištvu. Na Krfu, iscrpljen bolešću, svestan da neće još dugo živeti, nastavlja da piše pesme, prevodi, završava Uroševu ženidbu i započinje Večnu stražu, široko zamišljenu epopeju, čije delove objavljuje u Srpskim novinama koje su počele da izlaze na Krfu. Početkom jeseni 1916. provodi jednomesečno odsustvo u Francuskoj, gde je poslednji put video verenicu u Nici i brata u Tulonu. Putuje i do Lozane i Ženeve da bi se video sa prijateljima. U januaru 1917. premešten je sa Krfa u Solun kao činovnik Ministarstva unutrašnjih dela, u julu izlaze Pesme bola i ponosa a u novembru umire od tuberkuloze u dvadeset i šestoj godini. Sahranjen je na groblju Zejtinliku u Solunu, a njegovi posmrtni ostaci preneseni su 1922. na Novo groblje u Beogradu