У амфитеатру Народне библиотеке Србије у среду, 27. јуна Гласник је организовао разговор о десетој књизи серијала некњижевне заоставштине академика Борислава Пекића Златно доба дијалога. На тај начин издавач обележава 20 година од његове смрти (2. јула 1992). Да је Пекић и после две деценије од смрти актуелан и присутан у нашој средини, не само као један од највећих писаца српског језика већ као истрајни борац за људске слободе и демократију, потврдила је публика која је до последњег места испунила амфитеатар. Публика се након излагања директора и главног уредника Гласника Слободана Гавриловића, књижевника Александра Гаталице, публицисте и књижевних критичара Теофила Панчића и Слободана Владушића укључила у разговор, као што су и желели организатори. Да се на Пекићевским идејама развије дијалог, волео би и сам аутор.
Књига Златно доба дијалога обухвата Пекићеве интервјуе од 1962. до последњег, који је дао Божи Копривици непосредно пред смрт 1992. године. То нису „обични" разговори већ „изузетна литература" јер Пекић није трошио свој раскошни таленат само када је писао романе већ и када је одговарао на новинарска питања, држећи се у свакој прилици максиме „није важна ширина већ дубина", чуло се током разговора.
Издавач се захвалио пишчевој удовици Љиљани и ћерки Александри што подвижнички приређују Пекићеву богату рукописну заоставштину из које настају драгоцене књиге. Осврнувши се на теме којима се Пекић бавио у интервјуима, Гавриловић је ставио акценат на питање зла, света у коме доминира лаж и у коме су сви на некој врсти робије, да би закључио да је био личност коју одликују високи етички и морални принципи. Борислав Пекић је припадао људима који су живели за идеје, а не од идеја, и све време стојећи усправно, никада се не одричући права на критичко мишљење.